Weltschmerz

 Postoje knjige koje pomeraju kriterijume, one koje ne želite da završite i koje koristite kao test za ljude iz okoline, a Gospođa Dalovej je za mene baš takva knjiga. Zbog obaveza sam je prilično dugo čitala, ali mi je upravo to sporo čitanje na neki način povećalo uživanje u njoj, a prva misao nakon poslednje pročitane stranice bila je da želim da je čitam ponovo.

 Ljude koji se bave proučavanjem književnosti verovatno fascinira način na koji se pripovedne perspektive na tako prirodan i nimalo isforsiran način ulivaju jedna u drugu, tako da vam je doslovno jasno šta znači to da pripovedanje teče. Onima koji se time ne zamaraju previše, ostaće više prostora za doživljaj dubine i slojevitosti ovog dela, koje zalazi u one delove naše psihe u kojima je često ono što krijemo od sebe i otkriva istine koje možda i ne želimo da znamo.
Jedino mi nije jasno zašto sam je tek sada prvi put pročitala!

 Da nije moje slabosti prema tinejdž tematici i slučajanosti kojom je ova knjiga dospela do mene upravo u trenutku kada sam osećala da mi je potrebno štivo za odmaranje mozga, verovatno je nikad ne bih pročitala, i ne bih ništa propustila. Moguće je da na moj utisak o knjizi utiče i činjenica da sam prvo pogledala film snimljen po njoj, što me je delimično motivisalo da dam šansu knjizi, pre svega zbog mladih glumaca koji su ostvarili zapažene uloge u ovom ostvarenju (meni posebno simpatičan Ezra Miler). Taj utisak je da je Čboski svoju ideju mnogo bolje realizovao na filmskom platnu, s obzirom na to da je on i pisac i scenarista i režiser.
 Moja glavna zamerka odnosi se na karakterizaciju glavnog junaka, čiji lik se odlikuje potpuno neuverljivom i neodmerenom infantilnošću. Čarli bi, s obzirom na osobine koje poseduje, trebalo da bude simpatičan lik, i istina je da će vam pred kraj romana, ako do kraja uopšte stignete, on to verovatno i postati. Međutim, postoji velika opasnost da će vas stil pisanja odbiti od čitanja, pa ćete odustati mnogo pre kraja. Radi se o tome da stila nema. Ne bih se usudila da za to okrivim prevodioca, iako svi imamo iskustva sa delima koja su oskrnavljena prevodom. Rekla bih da se ovde pre radi o nastojanju autora da proizvede efekat prirodnosti i neposrednosti, kao da je čitalac taj kome Čarli piše pisma. Ipak, smatram da je epistolarna forma u ovom slučaju bila preveliki zalogaj za autora, ili možda čak prividno lakši put, čije je biranje doprinelo tome da ostali likovi budu tek osenčeni, gotovo bez ikakve psihološke dubine.
 Ne mogu reći da sam čitanjem izgubila dragoceno vreme, s obzirom na to da delo ne zahteva nikakav intelektualni napor i čita se brzinom kojom se čitaju  dnevne novine. Ova knjiga je, čini mi se, tek površna skica za solidan film koji je iz nje nastao. Ipak, razumem zašto se ona sviđa velikom broju tinejdžera širom sveta, jer ona i jeste pisana za njih, i to za mlađe tinejdžere, to jest decu uzrasta 10 do 14 godina, kojima bi mogla biti lepa zabava tokom letnjeg raspusta.
 Za kraj, moram da se osvrnem na osećaj iziritiranosti koji kod mene proizvodi proameričko pomodarstvo domaćih izdavača, to jest marketinški trik da se na korice književnih dela stavljaju posteri za filmove koji su po njima snimljeni. Možda to povećava prodaju, ali, bar po mom mišljenju, deluje  jeftino i nakaradno.
 Dakle, ne preporučujem, osim ako nemate od 10 do 14 godina i već ste pročitali lektiru za narednu školsku godinu. Ako ste, kao ja, slabi na isečke iz tinejdž života, pogledajte film. Za to vam ipak treba manje vremena i truda, a smatram da je umetnički uspelije delo.
   

Ima dovoljno nonsensa i eufemizama da bi se smatrala poezijom za decu.

Sve ostalo je bol odraslog čoveka suočenog sa svetom. (Kao u pesmi "Iza prvog ugla".)

Čak je i patriotizam predstavljen nedovoljno detinjasto da se ne bih zamislila nad stihovima.

Domovina se brani knjigom

I pesmom o nebu

Pismo i himna kao stubovi zemlje i rodoljublja. Koga ovo ne pogađa odrođen je.

Pesma "Na polju gde se čavke čavče" uči o važnosti borbe za prava. Malo plavo mravče nazivaju tvrdoglavim, ali mu priznaju vrednost. A da se pokorilo, nestalo bi.

"Dugme služi kaputu" je večita potraga za smislom i svrhovitošću fino umotana u šećer-stihove za najmlađe. Sve nečemu služi je važan stih, od onih koji bude nadu.

Kao dete sam plakala nad pesmom "Od sela do sela puteljak", uvek u ulozi radnika zamišljajući svog oca. Nije imao konja, nego traktor. Ali su isti znoj, umor i ljubav prema radu i zemlji.

Danas oči iscedih sričući "Bio jednom jedan vuk":

Imao je divne želje

Divno srce u grudima

Želeo je prijatelje

Među psima i ljudima

Za to niko nije znao

Mislili su da je zao

Brine me nedorečena sudbina vuka. Da li je shvatio da nisu vredni njegovog srca? Da li su ga na kraju razumeli? (Ipak je u svetu slova sve moguće.) Brine me što ni moja mašta ne nalazi srećan rasplet. Umro je vuk sa divnim srcem u grudima. Ostala je ogorčenost.

REBLOG: Booklikes ve en sevdiğim yazarlardan Gogol kendi yaptığım ayraçlarımda!

Veče pod ćebetom uz TV

ne uveseljava

Stalno gledamo serije

Ponekad čitamo nešto

Blejimo da prođe dan

Nestao je lavež dragog bića

više ne uveseljava

Stalno pričamo da sve će proći

ne sećamo se

da i život prolazi

Prazne činije zveckaju jedna o drugu

Ništa više ne uveseljava

A ipak živimo

Mislimo da smo bolji od svojih roditelja

Učimo decu da budu gora od nas

Već imam jedan blog. Kada bih morala da ga opisujem, opisala bih ga kao refleksivan. Ono o čemu tamo pišem su moja razmišljanja na neke, svakodnevne ili manje svakodnevne, ljudske teme. Počela sam sa pisanjem tamo jer mi je bio potreban iskren razgovor sa svojim Ja. Terapija. Vremenom se malo odraslo. Iscrpela sam mnoge teme koje su me pre četiri godine okupirale. Prevazišla sam mnoge probleme i naravno stvorila sebi neke nove. Drago mi je zbog toga. Čini se ponekad da sam prevazišla i taj blog, iako ga se i dalje ne odričem.

Što se tiče mojih spisateljskih ambicija (kad kažem spisateljskih mislim na pravo pisanje, bavljenje stvaranjem književnih dela), one su uvek bile stidljive. U nekom trenutku sam jednostavno prestala da verujem da ću ikada zaista pisati, ili još dalje, postati pisac. Ipak, u poslednje vreme sam se malo osmelila. Rodile su se neke nove pesme, koje me možda i ne bi bilo sramota da podelim s nekim, iako sam se odavno odrekla poezije, držeći se onoga da samo ljubav i poezija ne smeju biti prosečne. Sviđa mi se ovaj kutak internet prostranstva i razmišljam da sa vama, malobrojnim pratiocima ovde (verovatno zato što ste malobrojni), podelim za početak neke svoje pesme, a kasnije možda i još nešto, ako sakupim dovoljno hrabrosti, volje i upornosti da nešto zapravo napišem.

S pisanjem poezije je, makar meni, lakše. Ona je trenutak, bljesak, emocija zarobljena u stih.

S prozom se valja mučiti.

Obratite pažnju na Erlenda Lua, zaslužuje je!

Istina, njegovo pisanje je nešto drugačije od onoga na šta smo mi na ovim prostorima navikli. Jednostavno je reč o senzibilitetu. Luovi junaci su možda tipični Skandinavci, ali su sa tačke gledišta tipičnog, a i manje tipičnog Balkanca, prilično atipični ljudi.

Dopler je delo na ivici apsurda. Tematizuje apsurdnost civilizacije, kultivacije čovečanstva i ideje o napretku koju ono gaji, i naravno, same egzistencije. Možda vam je malo verovatno da sredovečan, porodičan čovek koji živi u izobilju, u jednoj razvijenoj evropskoj državi, može da napusti svoju porodicu kako bi se distancirao od civilizacije i vratio iskonskom u čoveku. Možda vam je čudno, a možda ga ipak razumete.

Ne mogu da obećam da će vam se svideti, ali će vas verovatno naterati na razmišljanje, jer govori o temi manje ili više bliskoj svakom savremenom čoveku, a sve to na zabavan, duhovit način.

Slovenskoj duši može zasmetati svedenost emocija, hladnoća jednog Skandinavca. Ako to prevaziđete, daćete sebi šansu za uživanje u ovom delu.

A ako vam se svidi, ne propustite ni Naivan, super.

Ovo je delo danas iz mnogo, uglavnom političkih i ideoloških razloga omraženog autora. Ipak, iako se njegova ideologija nimalo ne slaže s mojim pogledom na svet, drago mi je što u njegovom, kao i u slučaju još nekih umetnika, imam sposobnost da se izdignem iznad ličnosti i bavim se isključivo delom. Zato smatram da su ,,Koreni" jedno od najznačajnih dela na našem jeziku iz druge polovine XX veka. U ovom slučaju važi ne samo da ne treba suditi knjizi po koricama, nego joj ne treba suditi ni po biografskim pojedinostima koje znamo o autoru.

Bez namere da umanjim značaj jednog na račun drugog, usudiću se da kažem da je ova knjiga, a ne ,,Na Drini ćuprija" Andrićevo remek-delo. Alegorija kakvu je samo pisac njegovih razmera mogao da dočara. Obavezno je čitajte više puta.

Da mogu, ovo delo bih uvrstila u obaveznu lektiru za srednju školu. Sama pomisao da je nastalo iz pera devetnaestogodišnjaka zaprepašćuje. Stefanović je možda mogao biti naš Šekspir da je poživeo, ali to nažalost nikada nećemo saznati. ,,Smrt Uroša Petog" je relikvija srpske književnosti i prava je sramota što tako mali broj ljudi zna da ona uopšte postoji.

Ova knjiga je zanimljiva, za nekoga ko ne zna ništa o slovenskoj religiji verovatno i vrlo zanimljiva, međutim... Za ambiciozan projekat kakvim je izdavač predstavlja, autor je trebalo da ima nešto ozbiljniji pristup. Ilustracije su veoma kvalitetne, ali s druge strane, često ne predstavljaju na najbolji način ono što bi trebalo da ilustruju. Ipak, knjiga je, da kažem, lepa. Dobra je kao neka početna literatura za one koji su zainteresovani za ovu tematiku, ali ništa više od toga.